Došao je drugi dan obuke. Ide to meni, treba mi rutine ali ide, polako ali sigurno. Tešim se dok radimo. Sutra radim sama teren u mestu gde živim. Frka mi je najstrašnije. Ulaziš ljudima u kuću. Remetiš njihovu rutinu jer svako ima svoje navike. Ne želim danas da razmišljam o tome. Odmahujem glavom da razbistrim misli kako bih mogla da umemorišem što više podataka danas jer sam opuštenija.
Prolazi i drugi dan obuke, Nisam mirna. Pitala sam sve čega sam se setila. Koliko sam zapamtila ne znam ali znam da je mozak memorisao sve kad mi bude trebalo znaću. Pokušavam da zaspem ali slaba vajda. Umorna sam jer sam radila dva dana po 12 sati, turbo, od sutra je drugačije.
Ustajem umornija nego što sam legla. Idem danas na teren sa koleginicom koja je na bolovanju. Pokazaće mi gde su korisnici i kako se popunjavaju nalozi. Biće valjda sve dobro.
Krećemo na teren. Koleginica me vodi kod jedne bake koja ima Alchajmera u poodmakloj fazi. Kulminacija bolesti se desila kada je pre pet godina izgubila ćerku, najmlađu od njih četvoro. Konstantno je u grču, slabo i nerazgovetno priča, Sređujem je u kupatilu jer je taj odlazak u kupatilo mini vežba za njene mišiće. Živi sama sa mužem koji vodi brigu o njoj, imaju preko 80 godina a deca rade i dolaze kad ko može. Koleginica mi pokazuje kako da je odvedem u kupatilo. Mozak mi je pred eksploziju. Hoću li ja to moći sama. Treba je i vratiti iz kupatila. Sama nega kao nega nije problem, bojim se ovog dela, mozak već pravi filmovem mogućih situacija ali mi nalazi i rešenja za ista. Dobro je nameštam se, tenzija koju osećam od ujutru polako prolazi. Završavamo ovde i idemo dalje.
Mesto u kome živim nije mnogo veliko pa teren odrađujem biciklom. Malo gimnastike između terena nije na odmet. Stižemo do drugog terena, Baka koja ima 85 godina par godina ranije je slomila kuk, nije ni znala šta se desilo pa su je šest meseci lečili pogrešno jer nije bilo pada. Vezana za krevet i kolica ali veoma borbena, što ću saznati kasnije. Baka koja iz kolica kuva, pravi kolače čak i sama sebi napravi rampu da može da izađe napolje kada kod kuće nema nikoga. Vrlo nervozna i neprijatna ali sam kasnije i razumela zašto. Te zadnje godine, kada sam prestala da radim u domu obećala sam joj da ću joj doći na rođendan. Dočekala me je sa rečenicom: " Stalno sam te spominjala i čekala sam da dođeš", Umrla je sledeće jutro. Ovde je teren lak. Opuštam se još više.
Idemo do sledećeg terena Baka vezana za krevet, dementna, u trenutcima dobije snagu da ustane i onda napravi čitav haos, pokida pelenu, razmaže sadržaj iz iste svukuda.... Zvuči mi užasno. Prvi put se srećem sa takvom situacijom u stvari prvi put ću biti u kontaktu sa toliko dementnom osobom. Nisam dugo bila tu, posle nekih petnaestak dana je umrla ali sam je zapamtila i uvek je spominjem zbog džema od jagoda .
Poslednji teren je opet jedna baka, Alchajmer, polupokretna, sređivanje u kupatilu, reaguje na jasne komande pa je komunikacija olakšana. Nema kontrolu fizioloških potreba pa treba voditi računa kod skidanja jer zna da odradi to u hodu. Ukapirala sam i ovaj teren. Mozak već pravi plan za brže i lakše odrađivanje posla. Moja jutarnja tenzija skoro da je i nestala. Popunila sam naloge i od sutra sam sama.
Dolazim kući, popodne mi je slobodno. U glavi mravinjak, sve vrvi od pitanja i odgovora ali nisam više onako nervozna i nesigurna. Olakšavajuća okolnost je što na terenu ne moram da jurim i žurim, tu sam jedan na jedan i radim svojim tempom dok ne naučim sve kako treba. Tehniku znam za presvlačenje, menjanje posteljine, kupanje, podizanje iz kreveta, još da to sve primenim u praksi i usavršim i eto me. Postadoh geronto negovateljica.
Da ja sam Petkana i radim kao geronto negovateljica na terenu. Dobro došli u moj svet.
Нема коментара:
Постави коментар