Prvi dan na novom poslu. Znam šta me čeka ali još uvek nemam predstavu kako to izgleda stvarno, hoću li moći, hoću li se snaći.... Svašta mi prolazi kroz glavu dok ulazim prvi put u zgradu koja će postati deo mog života.
Često kad razgovaramo i imamo jako bolesne korisnike komentarišemo da ovaj posao ne može da radi niko normalan, samo pijan, lud ili drogiran. Naravno to je naša interna šala ali sam imala prilike da se uverim u tačnost ove naše šale. Mnogi misle da mogu, da mogu, ali onaj deo druženja, hranjenja, kontrole ispijanja terapije, pripremanje obroka.... Kad dođe do pelena, rana i svega ostalog tu mnogi odustaju. Često sam se pitala zašto ne postanem medicinski radnik jer sam kroz ovaj posao shvatila da mogu da podnesem sve i da gledam sve a odgovor sam pronašla u skorije vreme. Strašno me izluđuju stručni nazivi bolesti tj, latinski sa kojim se frljaju u današnje vreme kao da svi znamo latinski ali ajd. Nego da se ja vratim na rezlog ovog mog pisanija.
Dakle ulazim u dom i odlazim kod sekretarice. Vodi me u stacionar da se presvučem i upoznaje sa budućim koleginicama. Danas ne mogu da se setim ko je sve tog dana radio osim koleginice Kovač koja mi je bila učiteljica. Pijemo kafu i upoznajemo se koliko nam vreme dozvoljava. Posao kreće. Dogovorili smo se da prvo gledam, moj mozak tako funkcioniše. Sve što vidim i čujem usvajam i reprodukujem u originalu u početku. Kad naučim sve kako treba onda nameštam radnju po sebi, onako kako je meni lakše i brže.
Krećemo u negu, njih tri i ja. Slažu kolica , trljačice, peškiri, posteljina.....Moj mozak ne kapira ali beleži. U ustanovi se nega radi mnogo drugačije nego na terenu. Princip je isti ali funkcioniše drugačije. Ovde ih u sobi ima 3-4-5, na terenu si 1 na 1.Dakle, kreće nega i koleginica mi objašnjava sve i kako i zašto. Dobro je nisam gadljiva, to mi je bio prvi problem. Idemo dalje. Sreća u svakom mom poslu koji počinjem odmah prvog dana prođem kroz dešavanja i situacije koje se ne dešavaju godinama. Njima dođem kao baksuz a ja za dan naučim više nego neko za deset godina. Dakle kreće nega, strašni prolivi, dekubit u raznim fazama jer su korisnici toliko loše da apsolutno više ništa ne pomaže. U pola nege krećem i ja da radim. Polako, nespretno, ništa mi nije na ruku. Gledam kako one stoje ali tako ne ide. Sama sebi sam smešna. Ne poznajem korisnike, ne znam koliko ko može da se pomera sam, to me dodatno usporava mada se koleginice trude da mi objasne o svakom sve. Preživesmo. Nisam srećna. Ne ide mi kako sam mislila. Kad gledate drugog kako to radi izgleda prosto ali verujte ne da nije nego je užas. Kao da nikad nisam menjala pelene. Reći će neko pa to je prosto, menjali smo deci ali ne ovo nije ni blizu tog menjanja. Radite sa odraslom osobom koja ima više od duplo godina života nego vi, još ako nije svesna svog stanja ..... Pisaću i o tome..
Završismo negu, koleginice vide da sam se skenjala, tapšu me po ramenu u fazonu ´dobro je to´. Osećam se nesposobnom da im pomognem, loše ali kažem sebi idemo dalje ne mogu da se merim sa njima one rade godinama čak decenijama, treba mi praksa, biće to ok. Idemo po doručak. Odlazak u kuhinju, upoznajem tamo i kolege iz kuhinje, pakovanje kolica i krećemo. Delimo doručak po sobama, jedna ostaje da hrani one koji zbog svog stanja ne mogu sami. Prolazimo sve sobe, nameštamo korisnike u sedeći položaj onoliko koliko nam njihovo stanje dozvoljava. Ne zaboravite da su to sve osobe koje su totalno vezane za krevet, donekle dementne ili skroz ali tako ograničeni reaguju na kraće i proste naredbe. Medicinska sestra ide uporedo sa nama i deli terapiju svima. Stajemo kod poslednje sobe i čekamo nekih 10-15 minuta da poslednji kojima je servirano završe doručak. Kupimo tanjire i idemo nazad u kuhinju.
Krećemo na našu pauzu, kafa i doručak. Doručak nosimo od kuće. Takva je procedura. Dok sedimo objašnjavaju mi kako se radi na terenu. Kaže Kovač ´radićeš ti ovo žmureći´smejem se na to, ´sigurno hoću ovako smotana´. Niko tada nije bio svestan onoga što dolazi.
Prolazi i naša pauza, krećemo u ribanje hodnici , sobe, kupatila sve mora da bude spremno do ručka, pošto je vikend nema kupanja. To je tek bila žurka, pogotovo u kupatilu koje je zajedničko. Problem mi je bio sredstvo za ribanje zbog moje alergije ali i to sam preživela nekako. Kratko i retko disanje, hvala Bogu naučila sam to odavno. Tako udahnem mnogo manje alergena kad ih osetim. Stiže vreme za podnevnu negu pred ručak. Par njih je imalo stolicu. Vatreno krštenje na prvu. Završeno i to idemo po ručak. Opet kuhinja, kolica, sudovi, deljenje, hranjenje, čekanje, sakupljanje, kuhinja. Korisnici imaju vreme za odmor mi nastavljamo dalje. Sređivanje ormara, natkazni, brisanje stočića....
Naša pauza .... Objašnjavaju mi kako se radi na terenu. Svaki komentar završavaju rečenicom ´videćeš već´. Ojooooj kad mi tako kažu sva se naježim, šta ću da vidim brate ja u ponedeljak već treba da radim teren. Sama!!! Mozak pred eksploziju ali pamtim šta pričaju.
- pelenu lepi odmah sa strane do sebe da sebe zaštitiš od zapišavanja
- kad ih okreneš na stranu nemoj da stojiš direktno jer ako imaju proliv možeš da završiš umazana
- kad menjaš postreljinu ,menjaj sve odjednom brže je i manje njih maltretiraš
- Obavezno ih pereš i ujutru i uveče jer lako dođe do ojeda zbog pelena koža ne diše kako treba a i kroz mokraću se izbacuju lekovi što dodatno pravi problem pogotovo ko ima osetljivu kožu
- Kremu ne koristi na kilo i često, to ćeš već da vidiš .....
- kad ih okrećeš hvataš za rame i kuk bliže tebi
Bilo je tu još mnogo saveta mogla bih do sutra da nabrajam. Najbitnija su mi ona prva dva i to je prvo što ispričam novim koleginicama. Najbitnije je da prvo zaštitiš sebe. Radiš teren, na biciklu si, nemaš vremena za presvlačenje znači ako se desi neki kuršlus ideš dalje mokar. Stalno mi je na pameti ona priča iz aviona, ako se nešto desi majka sa decom prvo sebi stavlja masku sa kiseonikom pa onda deci. U ovom slučaju sam ja majka, ako meni nešto fali posao se neće odraditi kako treba.
Krećemo večernju negu, malo sam opuštenija ali i dalje ne ide u stvari nervira mešto ne mogu da radim brzo kao one, stalno kaskam. Ide mi lakše sad sam već i popamtila karakteristike korisnika pa to i koristim dok radim. Nije loše za prvi dan iako je sav konfuzan. Previše informacija odjednom. Čak nismo ni stigli do objašnjavanja kako se kupaju korisnici u krevetu.
Idem kući i hvata me panika. Ne znam ni šta još treba da pitam, šta još treba da znam i naučim, imam još sutra, nedelja je. U ponedeljak sam sama. Mozak se već usijao. ´Previše razmišljaš debilu´, kažem sebi i odmahujem glavom. Dobro je pa nisam izgovorila na glas, u busu sam. Pogledam okolo, gleda me čovek preko puta začuđeno. Da nisam to izgovorila na glas !?! Nije isključeno, često pričam sama sa sobom i izgovaram reči ili rečenice glasno i nesvesno.
Stižem kući, tuširam se i trpam u krevet, sutra je opet Jovo nanovo.
Da ja sam Petkana i radim kao gerontonegovateljica na terenu. Dobro došli u moj svet.
Нема коментара:
Постави коментар