"Čika Božo vi ste meni prvi dečak!" , on se nasmejao prvi put od kako dolazim. Čovek od dva metra, uvek namršten, nezadovoljan i po njemu se vidi da mu je neprijatno, nepokretan i ima kateter. Ćerka mu je lekar previše ga kontroliše i to mu se ne sviđa. Ali sad znam. Probila sam led ovde. Radim ovaj posao skoro 2 meseca. Za sad je ok, mesečni skor od njih 15 jedno umrlo. Ni malo prijatno za početnika ali o tome ćemo u nekom drugom delu. Terenski posao gerontonegovateljice. Snalazim se kako znam jer radim na terenu. Sa korisnicima nije problem ali sa srodnicima je haos.
Sve je počelo sasvim slučajno iz priče koja se nikako ne uklapa u ovu ovde pa je neću ni spominjati. Dan je 02. 13. Dan pred Svetog Trifuna, našu slavu. Zvoni telefon oko 11:30 i zove me sekretarica iz Gerontološkog centra, imam hitan razgovor sa direktorom. Leleee, šta sam sad uradila. Inače vodim njihov Gerontološki klub u mestu u kome živim a kako sam došla dotle .... Ni dan danas ne znam. Elem ja odbijam da dođem jer izvodim završne radove pred dolazak sveštenika koji je zakazan za 15h. Naravno čim prekinem vezu dobijem salvu histeričnih komentara, kakve veze ima što ne bih otišla odmah.... Okej, milsim se ajd da i to prebrinemo.
Odlazim na razgovor i dobijam ponudu za posao koja stupa na snagu koliko odmah. Nekom se žuri. Ne mogu odmah sutra mi je slava a imamo goste i večeras i sutra i prekosutra. Ivkova slava je mala beba za nas. Razumem da su u problemu ali imam i ja prečih stvari. Razgovor je tekao savršeno, bitno je bilo ponuditi mi nešto što neću moći da odbijem. Ni tada ni kasnije nisu bili svesni da ne postoji ponuda koju ne mogu da odbijem. Još je niko nije smislio. Dobro dogovaramo se na brzinu kad, šta, kako i krećem kući. Sad je već 13:40 treba otići još po pečenje i juriš kući.
Stižemo oko 14:20. Završno postavljanje stola, ulećem u kupatilo i pogledam se u ogledalo. Raščupana, sa mojom baby kosicom kojoj ništa ne mogu, flekom na majci koju uopšte nisam stigla da presvučem kad smo krenuli na razgovor. Pa baš lepo Petkana, bravo za tebe. Normalni ljudi su izmislili kupatilo i ogledalo da se pogledaš i središ pre nego što kreneš negde. Bravo majstore! No, bi šta bi. U tom svom šamaranju sebe odmahujem glavom, nastavićemo šibanje kasnije, popravljam frizuru, presvlačim majcu jer za tuširanje sad apsolutno nema vremena. Čini mi se da čujem auto kako staje pred kućom. Dobro je, stigosmo sve na vreme. Pogledam se u ogledalo još jednom i ... šapćem, "jaooooj nisam se našminkala". Otvaram vrata i izlazim smejući se kao luda. Retko se šminkam :), skoro uopšte. Ali takav je dan a moja lucida obožava da me urniše.
Prođe i "Ivkova slava", dan pred moj prvi radni dan. Nemam kako da odputujem jer je subota, radim od 6, prvi bus u 6 tek kreće iz Velikog grada a auto je daleko. Treba mu oko 45 minuta da stigne do mog mesta pa ima vožnje još jedno 20-25 minuta do glavne autobuske i još 10-15 minuta peške do posla. Sve varijante proveravam, ništa ne dolazi u obzir. Dobro, bez nervoze zovi taksi. Zovem jednog, ima ugovorenu vožnju do Glavnog grada. Zovem drugog vikend je neće. Zovem trećeg, kaže nije problem. Dogovorimo se gde da ga čekam. Rešeno, odlazim mirna na spavanje.
Ne da nisam spavala mirno nego sam bila u haosui znala sam da nešto neće biti kako treba.
Ustajem ujurtu u frci da nešto ne zaboravim. Proveravam po deset puta sve i krećem na dogovoreno mesto, 5:30 je. Taksija nema iako je dogovor da me čeka. 5:40 još ga nema, Sad se ona frka od jutros pojačava. Nazovem, ne javlja se... Dobro sačekaću još koji minut. Zvoni telefon, javljam se kad gospodin Nenaspavani pita što ga budim !?! Šok, pitam ga lepo jesmo li se sinoć dogovorili da me vozi na posao, on osipa paljbu kao da sam uradila ne znam šta. Prekidam vezu jer nemam nameru da se raspravljam sa osobom koja se čak ni ne seća da smo razgovarali samo možda 12 h pre ovoga. Sad nastaje veeeeliki problem. Osetim kako me hvata panika ali ne bi bila ja kad bih sebi dozvolila da paničim. Kažem ok, biće sve ok, stižem. Okrećem se i vidim komšija staje pored mene kolima. Zakasnila sam možda 10-ak minuta. Stojim pred ulazom, gledam u vrata i kažem samoj sebi : " E ,jebeš ga opet ispočetka!" Nasmejem se i uđem u novo poglavlje svog života.
Uvek bilo i biće. Svaki problem se reši na najbolji mogući način. Išli smo u istom pravcu. Malo sam zakasnila prvi dan na posao ali se isplatilo što nisam odustala. Šta znači isplatilo, hmmmm ... Saznaćete uskoro....
Da ja sam Petkana i radim kao gerontonegovateljica na terenu. Dobro došli u moj svet.
Нема коментара:
Постави коментар