Prvi dan na terenu

             Došao je drugi dan obuke. Ide to meni, treba mi rutine ali ide, polako ali sigurno. Tešim se dok radimo. Sutra radim sama teren u mestu gde živim. Frka mi je najstrašnije. Ulaziš ljudima u kuću. Remetiš njihovu rutinu jer svako ima svoje navike. Ne želim danas da razmišljam o tome. Odmahujem glavom da razbistrim misli kako bih mogla da umemorišem što više podataka danas jer sam opuštenija. 

       Prolazi i drugi dan obuke, Nisam mirna. Pitala sam sve čega sam se setila. Koliko sam zapamtila ne znam ali znam da je mozak memorisao sve kad mi bude trebalo znaću. Pokušavam da zaspem ali slaba vajda. Umorna sam jer sam radila dva dana po 12 sati, turbo, od sutra je drugačije. 

      Ustajem umornija nego što sam legla. Idem danas na teren sa koleginicom koja je na bolovanju. Pokazaće mi gde su korisnici i kako se popunjavaju nalozi. Biće valjda sve dobro.

      Krećemo na teren. Koleginica me vodi kod jedne bake koja ima Alchajmera u poodmakloj fazi. Kulminacija bolesti se desila kada je pre pet godina izgubila ćerku, najmlađu od njih četvoro. Konstantno je u grču, slabo i nerazgovetno priča, Sređujem je u kupatilu jer je taj odlazak u kupatilo mini vežba za njene mišiće. Živi sama sa mužem koji vodi brigu o njoj, imaju preko 80 godina a deca rade i dolaze kad ko može. Koleginica mi pokazuje kako da je odvedem u kupatilo. Mozak mi je pred eksploziju. Hoću li ja to moći sama. Treba je i vratiti iz kupatila. Sama nega kao nega nije problem, bojim se ovog dela, mozak već pravi filmovem mogućih situacija ali mi nalazi i rešenja za ista. Dobro je nameštam se, tenzija koju osećam od ujutru polako prolazi. Završavamo ovde i idemo dalje. 

     Mesto u kome živim nije mnogo veliko pa teren odrađujem biciklom. Malo gimnastike između terena nije na odmet. Stižemo do drugog terena, Baka koja ima 85 godina par godina ranije je slomila kuk, nije ni znala šta se desilo pa su je šest meseci lečili pogrešno jer nije bilo pada. Vezana za krevet i kolica ali veoma borbena, što ću saznati kasnije. Baka koja iz kolica kuva, pravi kolače čak i sama sebi napravi rampu da može da izađe napolje kada kod kuće nema nikoga. Vrlo nervozna i neprijatna ali sam kasnije i razumela zašto. Te zadnje godine, kada sam prestala da radim u domu obećala sam joj da ću joj doći na rođendan. Dočekala me je sa rečenicom: " Stalno sam te spominjala i čekala sam da dođeš",  Umrla je sledeće jutro. Ovde je teren lak. Opuštam se još više.

     Idemo do sledećeg terena Baka vezana za krevet, dementna, u trenutcima dobije snagu da ustane i onda napravi čitav haos, pokida pelenu, razmaže sadržaj iz iste svukuda.... Zvuči mi užasno. Prvi put se srećem sa takvom situacijom u stvari prvi put ću biti u kontaktu sa toliko dementnom osobom. Nisam dugo bila tu, posle nekih petnaestak dana je umrla ali sam je zapamtila i uvek je spominjem zbog džema od jagoda .

    Poslednji teren je opet jedna baka, Alchajmer, polupokretna, sređivanje u kupatilu, reaguje na jasne komande pa je komunikacija olakšana. Nema kontrolu fizioloških potreba pa treba voditi računa kod skidanja jer zna da odradi to u hodu. Ukapirala sam i ovaj teren. Mozak već pravi plan za brže i lakše odrađivanje posla. Moja jutarnja tenzija skoro da je i nestala. Popunila sam naloge i od sutra sam sama.

     Dolazim kući, popodne mi je slobodno. U glavi mravinjak, sve vrvi od pitanja i odgovora ali nisam više onako nervozna i nesigurna. Olakšavajuća okolnost je što na terenu ne moram da jurim i žurim, tu sam jedan na jedan i radim svojim tempom dok ne naučim sve kako treba. Tehniku znam za presvlačenje, menjanje posteljine, kupanje, podizanje iz kreveta, još da to sve primenim u praksi i usavršim i eto me. Postadoh geronto negovateljica.

     Da ja sam Petkana i radim kao geronto negovateljica na terenu. Dobro došli u moj svet. 

     

                 

Dan D

         Prvi dan na novom poslu. Znam šta me čeka ali još uvek nemam predstavu kako to izgleda stvarno, hoću li moći, hoću li se snaći.... Svašta mi prolazi kroz glavu dok ulazim prvi put u zgradu koja će postati deo mog života. 

       Često kad razgovaramo i imamo jako bolesne korisnike komentarišemo da ovaj posao ne može da radi niko normalan, samo pijan, lud ili drogiran. Naravno to je naša interna šala ali sam imala prilike da se uverim u tačnost ove naše šale. Mnogi misle da mogu, da mogu, ali onaj deo druženja, hranjenja, kontrole ispijanja terapije, pripremanje obroka.... Kad dođe do pelena, rana i svega ostalog tu mnogi odustaju. Često sam se pitala zašto ne postanem medicinski radnik jer sam kroz ovaj posao shvatila da mogu da podnesem sve i da gledam sve a odgovor sam pronašla u skorije vreme. Strašno me izluđuju stručni nazivi bolesti tj, latinski sa kojim se frljaju u današnje vreme kao da svi znamo latinski ali ajd. Nego da se ja vratim na rezlog ovog mog pisanija.

      Dakle ulazim u dom i odlazim kod sekretarice. Vodi me u stacionar da se presvučem i upoznaje sa budućim koleginicama. Danas ne mogu da se setim ko je sve tog dana radio osim koleginice Kovač koja mi je bila učiteljica. Pijemo kafu i upoznajemo se koliko nam vreme dozvoljava. Posao kreće. Dogovorili smo se da prvo gledam, moj mozak tako funkcioniše. Sve što vidim i čujem usvajam i reprodukujem u originalu u početku. Kad naučim sve kako treba onda nameštam radnju po sebi, onako kako je meni lakše i brže. 

      Krećemo u negu, njih tri i ja. Slažu kolica , trljačice, peškiri, posteljina.....Moj mozak ne kapira ali beleži. U ustanovi se nega radi mnogo drugačije nego na terenu. Princip je isti ali funkcioniše drugačije. Ovde ih u sobi ima 3-4-5, na terenu si 1 na 1.Dakle, kreće nega i koleginica mi objašnjava sve i kako i zašto. Dobro je nisam gadljiva, to mi je bio prvi problem. Idemo dalje. Sreća u svakom mom poslu koji počinjem odmah prvog dana prođem kroz dešavanja i situacije koje se ne dešavaju godinama. Njima dođem kao baksuz a ja za dan naučim više nego neko za deset godina. Dakle kreće nega, strašni prolivi, dekubit u raznim fazama jer su korisnici toliko loše da apsolutno više ništa ne pomaže. U pola nege krećem i ja da radim. Polako, nespretno, ništa mi nije na ruku. Gledam kako one stoje ali tako ne ide. Sama sebi sam smešna. Ne poznajem korisnike, ne znam koliko ko može da se pomera sam, to me dodatno usporava mada se koleginice trude da mi objasne o svakom sve. Preživesmo. Nisam srećna. Ne ide mi kako sam mislila. Kad gledate drugog kako to radi izgleda prosto ali verujte ne da nije nego je užas. Kao da nikad nisam menjala pelene. Reći će neko pa to je prosto, menjali smo deci ali ne ovo nije ni blizu tog menjanja. Radite sa odraslom osobom koja ima više od duplo godina života nego vi, još ako nije svesna svog stanja ..... Pisaću i o tome..

      Završismo negu, koleginice vide da sam se skenjala, tapšu me po ramenu u fazonu ´dobro je to´. Osećam se nesposobnom da im pomognem, loše ali kažem sebi idemo dalje ne mogu da se merim sa njima one rade godinama čak decenijama, treba mi praksa, biće to ok. Idemo po doručak. Odlazak u kuhinju, upoznajem tamo i kolege iz kuhinje, pakovanje kolica i krećemo. Delimo doručak po sobama, jedna ostaje da hrani one koji zbog svog stanja ne mogu sami. Prolazimo sve sobe, nameštamo korisnike u sedeći položaj onoliko koliko nam njihovo stanje dozvoljava. Ne zaboravite da su to sve osobe koje su totalno vezane za krevet, donekle dementne ili skroz ali tako ograničeni reaguju na kraće i proste naredbe. Medicinska sestra ide uporedo sa nama i deli terapiju svima. Stajemo kod poslednje sobe i čekamo nekih 10-15 minuta da poslednji kojima je servirano završe doručak. Kupimo tanjire i idemo nazad u kuhinju. 

     Krećemo na našu pauzu, kafa i doručak. Doručak nosimo od kuće. Takva je procedura. Dok sedimo objašnjavaju mi kako se radi na terenu. Kaže Kovač ´radićeš ti ovo žmureći´smejem se na to, ´sigurno hoću ovako smotana´. Niko tada nije bio svestan onoga što dolazi. 

      Prolazi i naša pauza, krećemo u ribanje hodnici , sobe, kupatila sve mora da bude spremno do ručka, pošto je vikend nema kupanja. To je tek bila žurka, pogotovo u kupatilu koje je zajedničko. Problem mi je bio sredstvo za ribanje zbog moje alergije ali i to sam preživela nekako. Kratko i retko disanje, hvala Bogu naučila sam to odavno. Tako udahnem mnogo manje alergena kad ih osetim. Stiže vreme za podnevnu negu pred ručak. Par njih je imalo stolicu. Vatreno krštenje na prvu. Završeno i to idemo po ručak. Opet kuhinja, kolica, sudovi, deljenje, hranjenje, čekanje, sakupljanje, kuhinja. Korisnici imaju vreme za odmor mi nastavljamo dalje. Sređivanje ormara, natkazni, brisanje stočića....  

       Naša pauza .... Objašnjavaju mi kako se radi na terenu. Svaki komentar završavaju rečenicom ´videćeš već´. Ojooooj kad mi tako kažu sva se naježim, šta ću da vidim brate ja u ponedeljak već treba da radim teren. Sama!!! Mozak pred eksploziju ali pamtim šta pričaju. 

    - pelenu lepi odmah sa strane do sebe da sebe zaštitiš od zapišavanja

    - kad ih okreneš na stranu nemoj da stojiš direktno jer ako imaju proliv možeš da završiš umazana

    - kad menjaš postreljinu ,menjaj sve odjednom brže je i manje njih maltretiraš

    - Obavezno ih pereš i ujutru i uveče jer lako dođe do ojeda zbog pelena koža ne diše kako treba a i kroz mokraću se izbacuju lekovi što dodatno pravi problem pogotovo ko ima osetljivu kožu

    - Kremu ne koristi na kilo i često, to ćeš već da vidiš .....

    - kad ih okrećeš hvataš za rame i kuk bliže tebi 

     Bilo je tu još mnogo saveta mogla bih do sutra da nabrajam. Najbitnija su mi ona prva dva i to je prvo što ispričam novim koleginicama. Najbitnije je da prvo zaštitiš sebe. Radiš teren, na biciklu si, nemaš vremena za presvlačenje znači ako se desi neki kuršlus ideš dalje mokar. Stalno mi je na pameti ona priča iz aviona, ako se nešto desi majka sa decom prvo sebi stavlja masku sa kiseonikom pa onda deci. U ovom slučaju sam ja majka, ako meni nešto fali posao se neće odraditi kako treba.

      Krećemo večernju negu, malo sam opuštenija ali i dalje ne ide u stvari nervira mešto ne mogu da radim brzo kao one, stalno kaskam. Ide mi lakše sad sam već i popamtila karakteristike korisnika pa to i koristim dok radim. Nije loše za prvi dan iako je sav konfuzan. Previše informacija odjednom. Čak nismo ni stigli do objašnjavanja kako se kupaju korisnici u krevetu.

      Idem kući i hvata me panika. Ne znam ni šta još treba da pitam, šta još treba da znam i naučim, imam još sutra, nedelja je. U ponedeljak sam sama. Mozak se već usijao. ´Previše razmišljaš debilu´, kažem sebi i odmahujem glavom. Dobro je pa nisam izgovorila na glas, u busu sam. Pogledam okolo,  gleda me čovek preko puta začuđeno. Da nisam to izgovorila na glas !?!  Nije isključeno, često pričam sama sa sobom i izgovaram reči ili rečenice glasno i nesvesno. 

     Stižem kući, tuširam se i trpam u krevet, sutra je opet Jovo nanovo.  

    Da ja sam Petkana i radim kao gerontonegovateljica na terenu. Dobro došli u moj svet. 

 

    

      

Kako je sve krenulo

     "Čika Božo vi ste meni prvi dečak!" , on se nasmejao prvi put od kako dolazim. Čovek od dva metra, uvek namršten, nezadovoljan i po njemu se vidi da mu je neprijatno, nepokretan i ima kateter. Ćerka mu je lekar previše ga kontroliše i to mu se ne sviđa. Ali sad znam. Probila sam led ovde. Radim ovaj posao skoro 2 meseca. Za sad je ok, mesečni skor od njih 15  jedno umrlo. Ni malo prijatno za početnika ali o tome ćemo u nekom drugom delu. Terenski posao gerontonegovateljice. Snalazim se kako znam jer radim na terenu. Sa korisnicima nije problem ali sa srodnicima je haos. 

       Sve je počelo sasvim slučajno iz priče koja se nikako ne uklapa u ovu ovde pa je neću ni spominjati. Dan je  02. 13. Dan pred Svetog Trifuna, našu slavu. Zvoni telefon oko 11:30  i zove me sekretarica iz Gerontološkog centra, imam hitan razgovor sa direktorom. Leleee, šta sam sad uradila. Inače vodim njihov Gerontološki klub u mestu u kome živim a kako sam došla dotle .... Ni dan danas ne znam. Elem ja odbijam da dođem jer izvodim završne radove pred dolazak sveštenika koji je zakazan za 15h. Naravno čim prekinem vezu dobijem salvu histeričnih komentara, kakve veze ima što ne bih otišla odmah.... Okej, milsim se ajd da i to prebrinemo.

       Odlazim na razgovor i dobijam ponudu za posao koja stupa na snagu koliko odmah. Nekom se žuri. Ne mogu odmah sutra mi je slava a imamo goste i večeras i sutra i prekosutra. Ivkova slava je mala beba za nas. Razumem da su u problemu ali imam i ja prečih stvari. Razgovor je tekao savršeno, bitno je bilo ponuditi mi nešto što neću moći da odbijem. Ni tada ni kasnije nisu bili svesni da ne postoji ponuda koju ne mogu da odbijem. Još je niko nije smislio. Dobro dogovaramo se na brzinu kad, šta, kako i krećem kući. Sad je već 13:40 treba otići još po pečenje i juriš kući. 

       Stižemo oko 14:20. Završno postavljanje stola, ulećem u kupatilo i pogledam se u ogledalo. Raščupana, sa mojom baby kosicom kojoj ništa ne mogu, flekom na majci koju uopšte nisam stigla da presvučem kad smo krenuli na razgovor. Pa baš lepo Petkana, bravo za tebe. Normalni ljudi su izmislili kupatilo i ogledalo da se pogledaš i središ pre nego što kreneš negde. Bravo majstore! No, bi šta bi. U tom svom šamaranju sebe odmahujem glavom, nastavićemo šibanje kasnije, popravljam frizuru, presvlačim majcu jer za tuširanje sad apsolutno nema vremena. Čini mi se da čujem auto kako staje pred kućom. Dobro je, stigosmo sve na vreme.  Pogledam se u ogledalo još jednom i ... šapćem, "jaooooj nisam se našminkala".  Otvaram vrata i izlazim smejući se kao luda. Retko se šminkam :), skoro uopšte. Ali takav je dan a moja lucida obožava da me urniše.

       Prođe i "Ivkova slava", dan pred moj prvi radni dan. Nemam kako da odputujem jer je subota, radim od 6, prvi bus u 6 tek kreće iz Velikog grada a auto je daleko. Treba mu oko 45 minuta da stigne do mog mesta pa ima vožnje još jedno 20-25 minuta do glavne autobuske i još 10-15 minuta peške do posla. Sve varijante proveravam, ništa ne dolazi u obzir. Dobro, bez nervoze zovi taksi. Zovem jednog, ima ugovorenu vožnju do Glavnog grada. Zovem drugog vikend je neće. Zovem trećeg, kaže nije problem. Dogovorimo se gde da ga čekam. Rešeno, odlazim mirna na spavanje. 

      Ne da nisam spavala mirno nego sam bila u haosui znala sam da nešto neće biti kako treba.

      Ustajem ujurtu u frci da nešto ne zaboravim. Proveravam po deset puta sve i krećem na dogovoreno mesto, 5:30 je. Taksija nema iako je dogovor da me čeka. 5:40 još ga nema, Sad se ona frka od jutros pojačava. Nazovem, ne javlja se... Dobro sačekaću još koji minut. Zvoni telefon, javljam se kad gospodin Nenaspavani pita što ga budim !?! Šok, pitam ga lepo jesmo li se sinoć dogovorili da me vozi na posao, on osipa paljbu kao da sam uradila ne znam šta. Prekidam vezu jer nemam nameru da se raspravljam sa osobom koja se čak ni ne seća da smo razgovarali samo možda 12 h pre ovoga. Sad nastaje veeeeliki problem. Osetim kako me hvata panika ali ne bi bila ja kad bih sebi dozvolila da paničim. Kažem ok, biće sve ok, stižem. Okrećem se i vidim komšija staje pored mene kolima. Zakasnila sam možda 10-ak minuta. Stojim pred ulazom, gledam u vrata i kažem samoj sebi : " E ,jebeš ga opet ispočetka!" Nasmejem se i uđem u novo poglavlje svog života.

        Uvek bilo i biće. Svaki problem se reši na najbolji mogući način. Išli smo u istom pravcu. Malo sam zakasnila prvi dan na posao ali se isplatilo što nisam odustala. Šta znači isplatilo, hmmmm ... Saznaćete uskoro.... 

         Da ja sam Petkana i radim kao gerontonegovateljica na terenu. Dobro došli u moj svet.