Sama

      Jutro je, krmeljam po kući, kafa, nasilno razbuđivanje, stres. Konstantno pitanje u glavi:" Hoću li ja to moći?" Vreme je da krenem. Sedam na biciklo i krećem. Imam tačno ustaljenu satnicu, čitav raspored. Biće to dobro, tešim sebe po ko zna koji put od jutros. 

      Stižem na prvi teren. Mozak radi 300 na sat. Šta ovde treba da radim, samo da nešto ne pogrešim. Baka leži u krevetu. Treba da je podignem, odvedem u kupatilo, sredim, vratim u dnevnu sobu i stavim je da sedi u fotelju. Zvuči prosto jel da.... Uh, nije bilo nimalo. Imala sam utisak da sve traje satima. Da ne znam... Dižem je polako sa kreveta. Ukočena je kao daska. Nema ni jednog svesnog pokušaja savijanja ruke ili noge. Izgleda mi strašno. Uspeću valjda. Podižem je polako sa kreveta, lagana je, mala, mršava, mogu da je odnesem do kupatila. Stali smo. Stojim malo sa njom i pričam joj. Neće ni da me pogleda, mislim da se boji, ne poznaje me. Reagovala je na moje ime. Kasnije sam saznala da se ćerka koja je umrla zvala isto kao ja. Krećemo polako, pomera noge lagano, nesigurno i sitno. Trajaće, treba joj vremena da se razmrda, ako to uopšte može. Stižemo do prvog praga i tu kao da je neko rekao stop. Stala je, zna da treba da podigne nogu ali ne može. Stojim sa njom i pričam joj. Ne znam šta sam pričala ali sam pokušala najbolje što sam mogla. Ako ne uspem da zadobijem njeno poverenje onda sam ga ugasila. Prelazimo prag, čini mi se da je trajalo čitavu večnost. Idemo dalje, kreće se čini mi se malo sigurnije. Stižemo do kupatila, još jedan prag. Prolazimo brže nego prvi put. E sad stiže onaj teži deo. Treba je sesti na WC šolju. Mozak mi eksplodira. Manevar u uskom kupatilu iziskuje tehniku koju ja još nisam savladala. Treba da je okrenem, da je povedem unazad par koraka i pomognem da sedne. Moj mozak je jedna ogromna crvena lampa koja preti da eksplodira. Uspevam da je okrenem, idemo polako unazad, nogama dodiruje ivicu šolje. Sad onaj teži deo, skidam joj pelenu i objašnjavam šta treba da uradi. Uh, traje ali uspevamo. 

       Pustila sam je da sedi i obavi šta ima. Osećam se kao da sam istovarila šleper kukuruza ručno. Sve i jedan mišić mi je napet do maksimuma. Ne mogu da se opustim. Ovo neće biti tako lako. Umivam je, peremo ruke, ide lagano, počela je po malo da učestvuje. Dobro je, kažem sebi, dovde smo stigli, idemo dalje. Presvlačim sve što treba, oblačimo gaće pelene. I to završismo. E sad treba ustati odavde. Pokušavam da joj namestim noge bar malo da mogu da je podignem, pločice su problem, kliže se. Stavljam nogu ispred njenih nogu i krećemo. Ustali smo, stojimo malo ali sad to sve treba navući na nju i zategnuti. Držim je jednom rukom drugom navlačim, pelenu, trenerku. Oukej, i to smo uspeli. E sad treba stići do fotelje preko dva praga. Opet jako sporo korača. Verovatno zbog sedenja. Prelazimo prvi prag, dobro je, bez problema, drugi, već smo u dnevnoj sobi. Sad već lakše dišem. Skoro pa gotovo. Stižemo do fotelje, treba je okrenuti i sesti. Okrećemo se zajedno ja počinjem da mumlam neku muziku aludirajući na to da plešemo i ona podiže glavu polako, pogleda me i nasmeje se. Tog trenutka sam znala da sam probila led i ušla u svet u koji ništa ne dopire. Osetila sam kako se opustila i skoro sama sela u fotelju. Ćutim, ne govorim ništa jer njen uplašen i brz pogled prema njenom suprugu mi je rekao mnogo. Očešljam i poljubim. Nije u opisu posla ali sam osetila da tako treba. Pogledala me je sa suzama u očima. Bože hoću li ja ovo izdržati. Osećam svaki svoj mišić,  kako se grči, ne od napora već od tog njenog bola u očima. Ostavljam je na fotelji i sređujem kupatilo. Završavam tu, pozdravljam se i idem dalje.

     Hvala Bogu lepo vreme, ja na biciklu putujem u skroz drugi deo mesta u kome živim. Imam vremena da razmišljam o prvom terenu. Svašta mi se vrzma po glavi. Stvari koje su ok i koje nisu ok. Ne znam o njima ništa osim to malo stvari koje mi je deda ispričao. ŽIma tu nekih rupa i prećutanih stvari ali ok. To je njihova privatna stvar.

     Drugi teren, drugačija situacija, baka sa sinom. Žena koja me je naučila da nema odustajanja do zadnjeg daha. Jedina stvar u tome je što tada ja to nisam znala. Neko ko je čekao mene da se pozdravimo poslednji put. Naučila sam, dok sam radila na tom terenu da strpljenjem, neizgovorenim rečima, tišinom i upornošću možeš da uradiš mnogo. 

     Baka M, namrštena. Ulazim i pevam "dooobrooo jutrooo". Te "dobro jutro, dan, veče" pozdrave pevam gde god ulazim. Teško je naviknuti se na to. Pogledala me je namršteno i odsečno rekla "dobro jutro!" Nije stećna što sam tu, ne zna me. Razumem, verovatno bih i ja bila takva u istoj situaciji. Pokušavam da razgovaram sa njom ali to ne ide. Priča šturo ne želi da me pogleda. Auuuu, biće gusto. Ovde negu radimo u krevetu, oblačim je i prebacujem u kolica. ide to lako, ona pomogne skoro sve. Radim polako da ne propustim nešto. Ima ranicu na trtičnoj kosti, nije strašno, mažemo, previjamo i ide to sve. Prebacujem je u kolica. Svo to vreme nije me pogledala, niti je nešto prokomentarisala. Mozak mi ključa, kontam ovde ću imati problema ihahaaaj. Sela je u kolica i dajem joj češalj da se očešlja. Pruža ruku i pogleda me prvi put. Kupila sam je, iako ništa nije rekla, nije se ni nasmejala, ali oči.... Sve je rečeno. Samo sam se nasmejala. Sela da ispišem moju papirologiju i ona polako prilazi u svojim kolicima. Tako smo nas dve krenule u našu avanturu. Draga narogušena baka M.

     Idem dalje. Sledeći teren nije daleko i koliko god sam u frci osmeh mi ne silazi sa lica. Znam koliko je teško dopreti do narogušenih ljudi. Nisu oni krivi, okolnosti u životu su ih naterali da budu takvi. Optimista sam, uvek gledam pozitivnu stranu i uvek se nadam dobrom za sebe i za druge dok mi ne dokažu suprotno. 

     Sledeći teren mi je jako jeziv. Prvi susret sa dementnom osobom koja je u nekoj poslednjoj fazi. Što bi rekli raspad sistema. Na moje dobro jutro je odgovorila ali dalji tok razgovora nisam mogla da pratim. Kad počne da priča lice joj se izobliči a usne razvuku u neki ludački osmeh. Uspela sam da je sredim. Nije se bunila, otimala. Toga sam se najviše i bojala. Dobro je ovde sam dobro prošla..., ovaj put.

     Odlazim na sledeći teren. Baka ima alchajmer, hoda uz nečiju pomoć, sama ne može. Idemo do kupatila, držim je za ruke i hodam unazad. Seda na wc šolju, ostavim je malo dok spremim u sobi sve što mi treba i namestim joj krevet. Sve je mokro. Presvlačim posteljinu. Vraćam se po nju i idemo u drugu sobu da je obučem. Ovo tako ne ide ali mi je tako rečeno da radim. Komplikovano je za nju. Smisliću već nešto. za sada ćemo ovako. Vraćam je nazad. Seda za sto i počinje da doručkuje. Ustaljeni redosled, automatsko ponašanje, prati proste komande. Neće biti teško, nije agresivna ali ne priča.

      Krećem kući, završila sam za danas. Srećna, nisam baš zadovoljna svojim radom, može to mnogo bolje, koliko svojim uspehom. Mogu ja to!

 Da ja sam Petkana i radim kao geronto negovateljica na terenu. Dobro došli u moj svet.